game over

DSC_0317-1024x723

Koračala je sporo, nogu pred nogu, zureći u svoje patike. Odredjeni osećaj se širio njenim telom, njoj potpuno nepoznat. Nije to bio neki fizički osećaj, već jedno osećanje koje je dolazilo iz dna ljudske duše a sa kojim se ranije nije susretala. Bila je srećna i bila je tužna.
"Eeej, gotovo je! Gotovo!" Poznati glas joj je odzvanjao u ušima dok je osetila nečiju ruku kako je tapše po ramenu. Polako se okrenula i zatekla druga iz odeljenja, pa mu uzvratila prijateljski osmeh. "Možeš li da veruješ? Četiri godine smo ovde, i konačno je gotovo. Nema više škole" nastavio je da priča, potpuno rasejano i zadovoljno. Volela bi da je i ona toliko zadovoljna činjenicom da je završila srednju školu, ali... taj čudan osećaj...
"Da, ne mogu da verujem!" I stvarno, nije mogla da veruje.
"Šta planiraš dalje? Šta upisuješ? Gde planiraš da stanuješ? Sa kim? Hoćeš upasti na budžet? Dobro izaberi fakultet, da ne bi posle odustajala, izgubićeš godinu, a tamo mora i da se uči.." Prestala je da sluša. Sve je ovo već čula makar deset puta, od svakog profesora, prijatelja, komšije, prodavačice sa trafike, taksiste, i većine svojih školskih drugova. Spustila je glavu i nastavila da zuri u svoje patike. "Čoveče, sada mogu da izujem patike i da ih više nikada ne obujem, da do kraja života nosim štikle i da mi niko ništa ne kaže", pomislila je. Neverovatno kako leti vreme. Nikada više neće morati da se brine o tome da li joj je kožna suknja previše kratka za školu ili su joj zelene patike previše drečave. Moći će da obuče i obuje šta god hoće kad god hoće. To bi trebalo da je čini presrećnom... ali taj osećaj...
"Još malo pa sam završio sa pripremama za fakultet, jeste da nisu jeftine te pripreme ali stvarno sam se dobro spremio, ja ne znam kako ti možeš da kuliraš, još nisi ni počela, a ja evo skoro pa završio a drma me trema, da li ću položiti prijemni, a i ovaj maturski sada što treba da radim..."
"Ne znam." Pogledao ju je začudjeno. On koliko zna nije joj postavio nikakvo pitanje. Šta ne zna?
"Molim?"
"Ne znam. Ne znam šta dalje. Ne znam da li ću da položim prijemni. Ne znam ni da li ću upisati dobar fakultet. Ne znam ni da li ću ga završiti. Ne znam koliko treba da se uči tamo. Ne znam zašto još nisam počela da učim. Ne znam ni kako ću da uradim maturski. Stvarno ne znam." Nije ni želela da zna. Volela bi da nikada ne sazna. Volela bi da može još malo da ide u ovu školu, sa ovim ljudima, u ovom malom gradu. Volela bi da se ništa ne promeni, da vreme ne prolazi, da ne ostari, da ne prihvati odgovornost koje joj godine donose, da još makar malo nosi ravnu obuću i ne razmišlja o tome "šta dalje".
"Pa ima li nešto da znaš?" Počeo je da joj se smeje.
"Znam samo da bih volela da, gde god da me put nanese, budem srećna i zadovoljna sobom."




DSC_0320-683x1024

DSC_0313-683x1024

DSC_0311-681x1024

DSC_0299-754x1024

DSC_0296-683x1024

DSC_0291-683x1024

DSC_0284-683x1024

DSC_0289-1024x681

DSC_0288-1024x683

DSC_0304-1024x683

DSC_0298-1024x683

0 comments:

Post a Comment