Hladno je. Ubrzani otkucaji srca praćeni šuštanjem uvelog lišća pod nogama odzvanjali su u mojim ušima. Oštar vazduh parao mi je bele obraze dok sam se probijala kroz zimu. Ne volim hladnoću, ali volim jesen. Toliko volim jesen da mi je ceo ovaj tmuran i hladan dan popravila Marijina ideja da jutro provedemo u moru jesenjeg lišća na našem omiljenom mestu. Ti drvoredi oskudno odeveni nijansama crvene, tamno zelene, kafene i ispijene braon, uvek probude u meni onog kreativnog čudaka koji jurca za slobodom i bezuspešno pokušava da savlada želje za pisanjem, crtanjem, fotografijom. Mislima počnu da lutaju melodije one melaholične muzike, nežni zvukovi dirki klavira ili blagi trzaji žice od gitare. Probudi se ona usnula nostalgija i počne da se igra sa mojim sećanjima, oprezno birajući samo one lepe uspomene koje me nagovaraju da opet budem dete iako to odavno više nisam. Vetar otpočinje valcer sa mojom kosom, a onda i zajedno sa mnom. Hladno je. I ne smeta mi.
Možda zato što znam da ću se uskoro ugrejati vrućom kafom, čajem ili toplom čokoladom. A možda zato što sam se već ugrejala pomišlju da svet stvarno ponekad ume da bude lep.
0 comments:
Post a Comment