rainymood

DSC_0491

To jutro bilo je jedno od onih. Onih kada te probudi već dobro poznati zvuk alarma koji otkucava pola sedam, kada ne moraš ni da pogledaš kroz prozor a već te ljuti pretpostavka o lošem vremenu, kada ne smeš da proviriš ispod jorgana od hladnog vazduha dok pljuskovita kiša lupka o staklo prozora, i kada moliš samog sebe za još samo pet minuta. Tih gorko-slatkih pet minuta posle kojih moraš da se odvojiš od mekoće i topline kreveta i otpočneš taj sivi, kišni dan.

Koliko kiša može da prija dok smo ušuškani ispod jorgana, pijemo čaj i čitamo knjigu ili gledamo neki lep film, toliko može da razdraži kad znamo da moramo da izadjemo napolje. I koliko samo može da pokvari raspoloženje, unese nervozu, sruši planove, izazove gubitak volje, motivacije, entuzijazma, a i pokvari frizuru...
Ali ne danas.
Danas smo odlučile da idemo protiv vremena, protiv raspoloženja, protiv želje da ceo dan budemo destruktivne. Odlučile smo da nam ne može pokvariti dan nešto nad čim nemamo nikakvu moć niti možemo da utičemo i da ne dozvolimo vremenu da ima moć i uticaj nad nama. Danas smo odlučile da volimo kišu. Zašto ne bismo obojile ovaj sivi dan najšarenijim mogućim bojama? Zašto ne bismo šetale po kiši i uživale u tom njenom umirujućem zvuku koji ostavlja za sobom dok se sliva niz kišobran? Zašto ne bismo bile zahvalne na tome što imamo potpunu slobodu da budemo gde želimo i radimo ono što želimo i što kapljice vode koje seju oblaci nad nama ne mogu to da nam zabrane? I zašto, pre svega, ne možemo biti nasmejane i radosne onako kao kada sunce protegne svoje zrake preko neba? Naravno da možemo. I hoćemo. Znate ono "neki ljudi šetaju po kiši dok drugi samo pokisnu"?
Danas, mi ćemo biti oni koji šetaju.




DSC_0501

DSC_0540

DSC_0549

DSC_0508

DSC_0514

DSC_0533

DSC_0511

DSC_0530

DSC_0523

DSC_0520

DSC_0519

DSC_0516

DSC_0502
Photo & video credits: Luka Rajic Photography

0 comments:

Post a Comment