screaming color

DSC_0388

Večeras odlučujem da se posvetim nečemu što me je tištilo u poslednje vreme.

Sve je to počelo baš ovog vikenda, ove subote, baš nakon ovog slikanja kada sam se užurbanim korakom vraćala kući sa izrazitim znacima zadovoljstva koji su uobličavali moj osmeh. Bila sam srećna i nisam umela to da prikrijem. Kao nešto što je potpuno uobičajeno za mene, dok sam hodala bavila sam se sopstvenim mislima i mašti, potpuno zaboravljajući na svet oko sebe. Lepe misli su jurcale mojim umom i smenjivale se jedna za drugom, ne ostavljajući mi prostora da se koncentrišem na bilo šta drugo. Realnost je postala tako bleda i beznačajna, dok su moje misli bile vrištećih boja.



Zanesena idejom bloga, novog posta, novih fotografija, našeg divnog hobija na koje smo sve više bile ponosne, zatim odlaska u pozorište na predstavu Chicago koju smo tako dugo iščekivale, živu projekciju mjuzikla koju sam toliko puta pogledala, srpske verzije pesama koje odavno znam napamet; jedva da sam primetila da sam za nešto što se tada činilo kao manje od pet minuta uspela da stignem do kuće. Tu divnu zbrku misli prekinuo je meni dobro poznat glas: "Čemu se to smeješ komšinice?" Okrenula sam se i spazila staricu srednjeg rasta, uredne frizure i u crnom od glave do pete. Bila je to susetkinja iz 25b. I tako sam ja počela da objašnjavam moje ushićenje oko predstave, moju ljubav prema filmu i sceni, pozorištu, muzici, a i o tome odakle dolazim, šta sam jutros radila, kako sam jako zadovoljna idejom da sam konačno pronašla hobi koji obuhvata veliku većinu umetnosti kojim sam se ja izražavala, uključujući fotografiju, pisanje i modu, kako sam presrećna što to delim sa najboljom drugaricom, pa čak i to šta u stvari znači reč 'Blog'.

Sav taj moj entuzijazam prekinula je konstatacija da je ona odavno prestala da mi posvećuje pažnju i počela da odmahuje glavom sa negodovanjem, a zatim me je utišala njena kratka, odsečna rečenica. "Ccc, na šta ti dete trošiš vreme i novac. Lepo se provedi", rekla je podrugljivo, a zatim se okrenula i nastavila svojim putem, verovatno do obližnjeg kioska po dnevne novine i listić za Loto. U početku se nisam mnogo obazirala na njenu, po mom mišljenju glupu kritiku, ali kao što su svi ljudi koji preterano razmišljaju o svemu uveliko iskusili, pitanja i predpostavke su same počele da navitru u mom umu.

Zašto ljudi smatraju da je novac uložen u umetnost bačen? Zašto se ljudi opredeljuju za mišljenja mase koja podržava kladionice i noćne klubove kao uobičajena mesta za omladinu, a duhovnu hranu koju pružaju pozorišta i knjižare odbacuju? Zašto se ne opravdava i ne podstiče čovek koji ispoljava svoje hobije, zašto ne ohrabrujemo ljude koji se trude da rade ono što vole, nego im se podsmevamo i odbacujemo ih? Zašto u svemu što je drugačije vidimo nešto loše?

Konkretizovaću. Zašto, konkretno, ovde u ovoj našoj zemlji, reč Bloger, ili još gore Modni Bloger, koristimo kao pežurativ? Zašto se ljudima koji se time bave, bilo iz hobija ili čak kao zanimanje, podsmevamo i nipodaštavamo? Ne trpimo tudji uspeh? Ne trpimo tudje talente?

Juče sam ovo iznela tokom doručka, i složile smo se da se to može svrtstati pod okvire velikog problema. Rekla mi je jednu divnu rečenicu kojom je uokvirila čitavo moje razmišljanje. "Znaš, možemo mi lako da saosećamo sa drugima. Možemo da plačemo kada oni plaču, da se nerviramo kada su oni nervozni, da vrištimo kada su oni uplašeni, ali da se istinski radujemo kada su oni srećni? Vrlo teško."
A onda sam ponovo utonula u svoju omiljenu maštu i kreirala jedan bolji svet u kome svako svakoga podržava u onome što radi, gde jedni druge hvalimo i ponosimo se zajedničkim uspesima i gde nije sramota trošiti vreme i novac na sopstvene hobije.

new

new3

new2

DSC_0380

DSC_0378

DSC_0365

DSC_0381

0 comments:

Post a Comment