changing the world

DSC_1515 Možda jedna od najrdjavijih ljudskih osobina, po mom mišljenju, je potreba da se podsmevamo drugima i da ističemo ono najgore u njima.
Retki su ljudi koji žele da vide najbolje u ljudima i koji će da se ugrizu za jezik pre nego što kažu neku ružnu reč o nekoj osobi, a takvima se treba diviti, i na njih se ugledati.


Jer, svi smo mi tokom života shvatili, ili prisustvovali, pa čak i iskusili činjenicu da jedna ružna reč može čoveku da pokvari dan, nekima nedelju, a nekima i ceo mesec.
Isto tako, lepa reč koju dobijemo od drugoga nas uvek, bez izuzetka razveseli, makar na sat, nekad i na dan, nedelju, mesec... Zašto je onda toliko teško nekome uputiti lepu reč umesto ružne?
Zašto je teško pomisliti o nekome neku lepu stvar umesto ružne?
Umešto što ćeš da konstatuješ da neko izgleda i da se ponaša kao gej, zašto ne zastaneš na par trenutaka i ne razmisliš o tome, koja je jedna lepa osobina te osobe kojom ću da zamenim ovu ružnu? Da umesto što sam konstatovao da izgleda kao gej, zašto ne konstatujem da ima možda lepu boju očiju? Da umesto što ću da se nasmejem i kažem "gledaj onog što se ponašao kao neka žena", ne primetim i ne kažem mu "hej, imaš baš lepu boju očiju!" Jer, nama to neće predstavljati nikakvu razliku, a njemu će sigurno ulepšati dan.

Pored toga, rastužuje me činjenica da mi, kao ljudska bića, ne volimo da pomažemo jedni drugima. Ne volimo da činimo dobra dela, niti da pomažemo drugima ukoliko mi nemamo nikakve koristi od toga. Mislim da bi trebalo da pomažemo drugim bićima čak i onda kada bismo sebe oštetili u procesu. Trebalo bi da stavljamo tudju sreću ispred svoje. A mi... Mi čak nismo ni na pola puta. Mi čak izbegavamo da pomognemo drugima i onda kada sebi ne bismo u tom trenutku otežali, samo zato što ne bismo imali nikakvu korist od toga.

A zamislite samo kada bismo se medjusobno pomagali. Kada bismo pomogli da neko drugi dobije peticu na testu kog smo mi oslobodjeni. Kada bismo gladnom detetu na ulici pružili kiflu koju smo malopre kupili u pekari.
Zamislite kada bismo svaki put kada pomislimo nešto lepo o nekome to i rekli, a kada bismo pomislili ružno prećutali, pa umesto toga našli neku lepu osobinu kojom bismo tu ružnu zamenili.
Mislim da bismo tim osobama dali razlog da na svet gledaju iz jednog lepšeg ugla.

Naravno, ne mislim na to da lažemo, i govorimo nešto lepo ako to ne mislimo, ali sigurna sam da u jednoj osobi može da se pronadje lepog isto koliko i ružnog, ma kakvo je naše mišljenje o toj osobi.
Isto tako, druga je stvar kada nekome ukažemo na neku lošu osobinu iz dobre namere, da mu pomognemo da se promeni na bolje. Ali da nekome ukažemo na njegove nedostatke iz čiste pakosti i sujete?

Pa zamislite samo kada biste jednog dana izašli na ulicu i svakome rekli nešto što vam se kod te osobe dopada. Vama to ne bi mnogo značilo, ali nekome bi popravilo ružan dan. Pa biste sigurno inspirisali druge da isto to urade, jer su osetili toplinu i lepotu osećaja kada čuju da  neko misli da su lepi, ili da im se svidja njihov ranac, ili činjenica da im ta talasasta frizura na šta su utrošili celo jutro lepo stoji. Pa bi onda neko i vama rekao neku lepu reč, pa biste se i vi osetili voljeno i posebno...

Pre par nedelja sam otišla prvi put u jedan od studentskih restorana gde su zaposleni bili nedovoljno ljubazni po nekim mojim standardima, i prema studentima su se ophodili hladno, pa možda i drsko. Pošto sam došla na red, iz navike sam rekla "Dobar dan, izvolite" i predala svoju karticu. Žena koja je tada prikupljala kartice mi je uputila začudjen pogled, a nakon nekoliko sekundi se osmehnula i uzvratila pozdrav veoma prijatnim tonom, "dobar dan mila."
Sutradan, kada sam ponovo došla na red, druga žena je stajala iza pulta i identično odreagovala na moj pozdrav. Tek nakon nekoliko dana obratila sam pažnju i uvidela da nijedan jedini student ne progovara reč kada dodje na red. Nijedan student u mom okruženju nije rekao "hvala" kada mu je data hrana, niti "dovidjenja" po izlasku. Nijedan student ih nije tretirao kao ljudska bića, već kao robote ili  njihovu poslugu.
Nedeljama kasnije, osmesi su počeli sami da naviru kada bih došla, te divne žene bi me prepoznale i prve se javile, a nekad bi mi dale i čokoladicu ili voćku viška. Ništa ja nisam uradila, osim što sam im ukazala malo poštovanja i zahvalnosti, što bi inače trebalo da se podrazumeva, a one su samo zbog par lepih reči bile voljne da učine neko lepo delo.


Možda mi ne možemo da utičemo na problem gladi u svetu, terorizam ili ratove u dalekim zemljama... Ali verujte, i lepom rečju možemo da promenimo svet. DSC_1516 DSC_1510 DSC_1509 DSC_1507 DSC_1511 DSC_1520 DSC_1513 DSC_1521

0 comments:

Post a Comment